Нестанак (и вероватно пад) компаније Малаисиа Аирлинес 370 тежак је
Толико нас који радимо у мобилној индустрији - и медији, и произвођачи, и програмери - на крају проводимо толико времена у авионима, па ћете извините кад кажем да не могу не размишљати о лету 370 компаније Малаисиа Аирлинес, који је нестао овог викенда неколико сати након полетања из Куале Лумпур.
Једноставно га нема, а са њим и 239 живота. Док пишем ово рано недељно јутро, нема знакова да ико има појма где се налази авион, иако је пад у водама испред Вијетнама све изгледнији.
И не могу да се не сетим нашег последњег путовања - Светског конгреса за мобилне уређаје у Барселони, Шпанија. Моје ћерке (7 и 3 - „и по“, обе би захтевале да вам кажем - заправо не знају на шта мислим кад им кажем да морам да идем на посао преко великог океана. Али то сам урадио на истом типу авиона који је нестао - Боеинг 777-200. Отприлике 16 сати од Атланте до Париза и назад прошлог месеца. Ни први пут. И од Атланте до Сан Франциска прошлог новембра. Или отприлике 14 сати (у сваком смеру) од Атланте до Сеула пре неколико година, на већој верзији летелице.
Веризон нуди Пикел 4а за само 10 УСД месечно на новим Неограниченим линијама
Смешно је како обично упознајете лица на оваквим путовањима. Жена која је била у истом реду као ја од Барселоне до Париза, па опет од Париза до Атланте. Или сниматељ преко пролаза који се враћао са снимања Олимпијских игара у Сочију у Русији. Или момак који је изашао из одељка иза нас, затекавши неузато премиум економско седиште. И сва лица која видите када устанете да се протегнете и одете у лав. Толико лица. Много људи.
Летење ме је преплашило док сам била млађа. Вероватно се више од свега радило на недостатку контроле. Схватам физику. Мислим да сам сада мало извадио један авион као механизам за сналажење. И научио сам да допустим да ме безбедносне статистике смире. (А довољно је да и пиће помогне.) Лет је сигуран. И мислим на стотине и хиљаде мушкараца и жена који дизајнирају и граде авионе и раде на аеродромима и проводе своје животе и време далеко од својих породица само да би се уверили да могу сигурно повући своје жалосно дупе да видим ново паметни телефон.
Навикао сам на путовања. Скоро ми се свиђа. И да, постао сам помало размажен. И овог викенда се подсећам зашто то брине моју супругу и мајку. И зашто ме моја деца питају кад дођем кући.